Marija

Bok. Kad mi netko sjedne, mogu pričati bez prestanka. Mogu djelovati nevino, ali to mi ne traje baš dugo. U prvih par minuta sam opreznija. Onda se ili raspričam ili već znam svoje. Pamtim sitnice: što si naručio, čemu si se smijao ili jesi li se pri rastanku još jednom okrenuo. Upravo takve stvari mi ostanu u glavi putem kući. Radije se nađem na sat vremena nego da tjedan dana pišemo ni o čemu. U kafiću često biram mjesto kraj prozora. Na kraju više gledam društvo nego ulicu. Ponekad pustim glazbu glasno pa se čišćenje protegne na dvostruko. Piši. Možda se zajedno nećemo dosađivati.